Nekad, kao mala, danas, kao velika

Reći ću vam, ne tajnu, negdje je to priča.

Nisam dolutala, ni doletjela iz nekog filma ali nešto tome slično jeste.

Probudila sam se iz sna i stajala sam nasred ulice. 

Čula sam kako me neko zove i okrenula sam se. 

Nekoliko ljudi me je gledalo u čudu.

Jedan gospodin je rekao dijete, šta to radiš?

Gledala sam ga zbunjeno i htjela reći.

Kako šta radim? Ja sanjam. Ovo je san i vi ste svi došli u moj san.

Onda sam shvatila da sam ja došla u njihov svijet i da sam itekako budna.

Zažmirila sam i otvorila oči. 

Sad sam bila opet u svom domu.

Putujem u treptajima očiju.

Osjećam se kao naučni projekt. Čovjek sam.

Koža mi je stvarna.

Prostori kroz koje putujem su kao slike iz mojih snova.

Listam svoje sveske. U njima bezbroj skica sa mojih putovanja.

Sve zapisujem kako bih se sjetila kad se probudim.

Ko sam ja zapravo?

Za neke sam tajna o kojoj ne znaju gotovo ništa.

Neki misle da sam optička varka koju su poslali da putuje kroz vrijeme.

Ja svoje skice crtam kroz ulice.

Svaka od njih mi je trag kako da se vratim kući.

Kao dijete sam voljela čitati knjigu Petar Pan.

Danas, kao velika, fotografišem često sjenku koja se reflektuje na čudesne trenutke.

Kao dijete bih po danu znala zažmiriti i vidjeti zvjezde. 

Ne pitajte me otkud mi ta ideja. 

Oduvjek sam bila dijete čij mašta je prelazila okvire vremena u kojem živim.

Danas, kao velika ih gledam zvjezde otvorenih očiju svako veče, kad god ih ima.

Sinoć sam recimo gledala kristale snjega.

Ja kao ja, mrva jedna, svjetlost tražim.

I da svici, to da ne zaboravim su mi uvjek bili inspiracija za ples.

I znate šta još, rijetko ko me razumije.

Kad pogledam, s' jedne strane i nije čudno što me ne razumiju.

Iskreno ja to kažem, šta ima tu da motam neko klupko.

Bolje da ispletem džemper.

Je li tako?

Nekad, kad pričam, ljudi misle da sam vila. 

I tu su u pravu. 

Nekad im treba prijevod za moje zapetljane misli, a i slova.

Znaju to ljudi što čitaju priče koje pišem.

U toj svoj mašti i samo meni znanim svjetovima priča ja letim.

A da li znate da čvrsto stojim na zemlji.

Za taj vid balansiranja i gravitacije još nemam objašnjenje koje bi bilo razumljivo. 

Mada, negdje mislim da sanjare razumiju oni koji i sami sanjaju. 

Ili kao ja čuvaju dijete u sebi.

Kad me pitaju ko sam zapravo?

Kažem, ono što pročitate u pričama i osjetite to sam vam ja.

Autor teksta: Milena Vujinović

Slika preuzeta sa sajta: Pixabay