Samo mi kaži, gdje je ta kuća bez laži ?

Samo mi kaži gdje je ta kuća, bez laži ?!
Da je potražimo i u njoj živimo. Crtaćemo po zidovima kredom.
Putovati isključivo srijedom u mjesta okovana ledom.
A onda svaki dan neodređenim redoslijedom.
Stvari će nam biti na plafonu, zabranjen pristup telefonu i vinil ploče na gramofonu.
Tamo gdje je televizor stavićemo retrovizor. Kroz prozor se priroda ogleda, u ogledalu retrovizora.
U kuhinji tajni sastojci, eksperimenti nekad uspiju, nekad ne, zato nosimo zaštitne naočale.
Naše tave i lonci često odu na slobodu, kad hoće onda se vrate, pa nas u tim pokusima prate.
Na našem stolu neobični tanjiri i čaše koje pomalo plaše goste naše.
Izrađene od reciklaže, sad kad dođu te iste traže, navikli na naše čaše koje plaše.
Kad gosti čaše uzmu u ruke vide stvarni prikaz svog bića.
Ni sami ne znamo kako smo došli do tog otkrića.
Pitamo se kako im izgleda sa trosjeda percepcija prostora.
Imamo prozore bez zastora.
Tako vidimo sunce i mjesec, oni nam šalju poruke.
Držimo se za ruke, putujemo vasionom ti i ja, dva lika iz nekog filma u kom živimo.
Mi našim mislima plovimo, zvijezde lovimo, a onda ih pustimo kad im šapnemo poneku našu zalutalu šalu u ovom kvartalu.
Na podu će nam biti pauci ekolozi koji će mreže plesti.
Ne, mi se u te mreže nećemo zaplesti. Od njih ćemo pletenu ljuljašku isplesti.
Biće to neobične večere uz fenjere, dok u daljini čujemo vozove kako prugama prolaze.
I probudićemo se u pola noći, tim vozovima na putovanje poći.
Onako bez posebnog plana dočekati negdje osvit dana.
Mi pravimo večere za goste u visinama, dok voz ide šinama.
Od stolnjaka sa stola napravimo padobrane, a onda letimo, dok na krov od vagona ne sletimo.
Oni naši pauci pletu mreže stvaraju neki oblik ravnoteže.
Tu kod nas žive neka bića skrivena iz davnih vremena.
Ono što naši umovi u snovima zamisle, jutrom Vasiona pošalje.
Onda ta neobična bića pronađu mjesto kakva je naša kuća.
Tu drveće raste kao iz mašte. Preko noći od sadnice ujutro naraste drvo i gnijezda su već svile ptice.
Listovi rosu jutrom pošalju pa se te kapi spoje i u najljepše karikature pretvore.
Naša ulazna vrata se sama zatvaraju. A šapati naših glasova ih otvaraju.
Svako jutro kad čuje novu melodiju, kuća otkriva neku drugu prostoriju.
Nikad ne vidimo isti prizor, ali tu je uvijek onaj naš retrovizor.
Svaki dan je jedna nova avantura, ta kuća na tavanu neke skrivene kutke čuva.
Prašinom prekriveni, nedavno su budnim očima posmatrača otkriveni.
Prolazimo kroz te prostore, rotiramo teoreme i aksiome.
Stvari se vraćaju u drugim oblicima i umjesto knjiga stoje televizori i satovi na policama.
Svaki od satova pokazuje različito vrijeme da ne bi znali koliko je tačno sati, kad prespavamo noć, sve se u isto stanje vrati.
Ta kuća bez laži svima je imaginarna, samo tebi i meni stvarna.
Nekad je od stakla nekad od drveta njena konstrukcija, nosači okomiti elementi i tereti vodoravni nekad je u nizini, nekad u visoravni. Ona kao da se spakuje i onda putuje.
Putuje sa nama bez pitanja i odgovora u koferu od snova.
Pratimo pogledom svitanja i noći, sad smo zajedno, nekad u samoći.
I možemo sve te puteve proći, ali znamo da ćemo do naše kuće bez laži uvijek doći.
Autor teksta: Milena Vujinović
Slika je preuzeta sa interneta.